Čovek nikada ne gubi ono što voli, on dopušta da mu voljeno bude oduzeto - katkad svesno, katkad nesvesno. Gotovo uvek je kriv on sam - ne drugi, ne "tamo" neko.

Uverenje da je kriv neko drugi potiče iz činjenice da uvek prekasno spoznamo ulogu koju igramo u celoj priči - veoma retko je krivica u dejstvu više sile.

Najveći broj gubitaka proističe iz verovanja da će stvari ispasti upravo suprotno od logičnog i očiglednog pravca kretanja.

Dakle: ako ste kornjača koja se kreće autoputem, i rešite da ga pređete, iracionalno je da očekujete da će vam sreća ići na ruku i da ćete, ne samo ostati živi, nego i uspešno živeti na drugoj strani.

Kao kontraargument sigurno će neko navesti staleške promene - revolucije širom Evrope koje pokazuju da "niže" klase dospevaju iznad "viših" - to, međutim, nije protiv već u korist moje priče. Naime, niže klase nisu napredovale u realnom smislu, one su samo eliminisale "bolje" od sebe po principu gomile - potom bi se ta gomila smanjivala po principu interne eliminacije i postajala manjina koja vlada. 

Evolucioni iskoraci i skokovi ne postoje, prema tome, kornjači sigurno neće porasti krila.

Dakle, jedini način da kornjača pobedi leži u brojnosti?

Kornjača u primeru autoputa nema nikakvu šansu, ma šta uradila. Dakle, sve kornjače sveta bi mogle stati na čelo revolucionarne borbe protiv "autoputa" i izgubile bi.

Postoje borbe koje su besmislene i stvari  koje se "nikada" neće promeniti.  

Čoveku je ovo strano,  jer se uvek nada uvek želi upravo ono što nema, i što mu je često na samo par milimetara od vrhova prstiju.

Dakle, neretko se dogodi da čovek utroši poslednji atom snage pružajući otpor, još češće da se u neuspehu teši rečima da je pokušao.

Međutim, šta bi se dogodilo da čovek svu snagu, emocije utrošene na besmislene borbe upotrebi na ono za šta je sposoban, na igranje uloge koja mu je namenjena? Da li bi tada bio sretniji? Da li bi svi bili na gubitku? Kako se odreći neopravdanog optimizma?

Ko to zna. Pođimo od sebe - čak ni sa najvišim stepenom svesti o sopstvenom  položaju niko od nas zaista nije prestao da se  nada.  Možda je nada na skali od 1 do 100 bila 0,001, ali ipak je bila tu.

Čovek nije besmrtno biće, mada u sebi nosi nešto besmrtno. Kako to? Neki kažu da je nada besmrtna samo zato što je isuviše glupa da umre.... Možda se zato kaže da je blaženo neznanje? Napokon, čovek je postao smrtan onog časa kada je Adam probao plod sa drveta saznanja.

Da li je moguće da večnost pripada glupima i gluposti? Možda su "pametni" zapravo glupi. U tom slučaju, evolucija kojm se toliko ponosimo nije koračanje unapred, veću unazad.

Šta donosi sutra?

Ostaje da se nadamo da je dobro.... 

Ne treba strahovati od smrti - jer nema smisla, zar ne, strahovati od onog što neizbežno mora biti, što je godinama, vekovima "opšteprihvaćeno" kao prirodni ishod života kao procesa. Ipak, strahujemo svi, ti, ja , sve što diše strahuje od smrti. 

Iz navedenog, možemo zaključiti da je čovek, na kraju krajeva, ipak nerazumno biće. Možda je preciznije reći: selektivno razumno.

U tom smislu, niko me ne može ubediti da čovek u osnovi nije nimalo pokvaren, jer selektivnost u slučaju čoveka ima za cilj uvećavanje sopstvenih zadovoljsttava, što je samo jedan od modusa bitisanja sebičnosti.

Iz svega toga proističe sledeće: sopstveni interesi retko se kada poklapaju sa interesima šire zajednice, dakle sami po sebi teže da budu konfliktni sa interesima drugih pojedinaca. Čovek živi okružen ljudima sa kojima u datom trenutku deli neki interes, a koje vrlo verovatno, ili barem mogućno, da ne postoji dati slučaj, ne bi ni pogledao.

Ovu slabost i očigledno licemerje nazvali smo instinktom preživljavanja. Nije nego - feces smo zanvali rezultatom unutrašnjeg procesa uklanjanja materijala potrebnih za produžetak života.  Zvuči važno, zar ne? Ali, na kraju krajeva, to je ipak samo feces.

Ime nije bitno, dakle, bitno je ono/ko se iza imena krije.

To je u osnovi tačno, no čovek je čudna životinja, koja baš kao i svaka druga, ne može da se odupre uslovljenim reakcijama i refleksima, narodski rečeno: kada se živina navikne ona uvek kljuca na istom mestu.

Čovek mora imati imena za sve - jer imena igraju bitnu ulogu u proces preživljavanja, moraš znati šta/koga (ne)smeš nazivati pravim imenom.

Dobro je,dakle, znati šta je feces, kako bi isti zaobišli na ulici - to je korisno znanje, svojevrsna veština.

Ono što je važnije jeste znati koji tip fecesa nipošto ne smete osloviti njegovim generičkim imenom - to je već mudrost - koju u savremenom menadžmentu veliča Piter Sengi, u svojoj vajnoj petoj disciplini.

Čovekova sposobnost da preživi, da bude evolucioni pobednik zavisi od sposobnosti da uči i naučeno primeni.

Oni koji imaju samo sposobnost da uče - spadaju u kategoriju evolucionih i socijalnih gubitnika.

Koja je uopšte svrha utroška energije i vremena na otpadne izlučevine i diskusije o istim?

Objašnjenja realno nemam, a možda ono i nije potrebno za one koji čitaju između redova... a možda će neko samo odmahnuti rukom i reći: tjah, čudna mi čuda, fecesu se uvek posvećuje više pažnje nego što zaslužuje....

A gde je tu smrt? Eh, smrti je svejedno šta ste... ona samo radi svoj posao, profesionalno.

P.S Možda ste primetili da ilustracija nema ama baš nikakve veze sa celom pričom... no sam pogled na nju naveo me je da stavim prst na čelo i zapitam se: bloguje li tamo ko u belom svetu o meni, a da ja to i ne znam.... Opet paranoja....

Dnevnik bi trebao da je tajna stvar - dobro čuvana skupina misli, uspomena, neka vrsta imaginarnog dijaloga sa sagovornikom koji, sve i da hoće, ne može svesno odati tajnu. 

Svako od nas, dobro... skoro svako od nas je u jednom trenutku od imao svoju "relikviju" koju je krio od tuđih očiju strahujući da bi neko mogao da pročita često, realno gledano, nebitne stvari, koje samo u našim internim svetovima imaju kataklizmične moći i srazmere. Paranoja. 

Generacije su se mučile da pronađu savršena mesta za skrivanje dnevnika, a onda se dogodilo nešto čudno - pronađeno je novo mesto za skrivanje, najjavnije moguće - internet. Čovek je iz faze skrivanja zakoračio u fazu egzibicionizma.

Bilo bi logično pomisliti da će ovaj "e-dnevnik" biti dostupan i konzumiran samo od strane "zaluđenika", stereotipno rečeno: masnokosih naočaraca koji zube češljaju na razdeljak,i u ranim dvadesetim pate od bolesti tipičnih za meno i andro-pauzu... onih koji mogu biti zanimljivi samo u onom obliku komunikacije koji isključuje mogućnost fizičkog sučeljavanja.

No, pazi čuda, blog konzumiraju razni: mladi, zreli, žene, muškarci, deca... vitki, gojazni, intelektualci i imaginarni intelektualci.

Što se malopređašnjeg izlaganja o masnokosima tiče, da se razumemo, nisam hejter, ali dobar broj ljudi ima taj problem sa fizičkim izgledom - neretko je teško sagovornika saslušati bez ijedne senke "u srcu" ako je njegov/njen izgled skaradan. Svakako kada ga saslušate i utvrdite da je na svoj način draga osoba... sledi žaljenje i kajanje, ali senke je bilo.

Ako mislite da sam odvratna osoba koja ne ceni neprolazne vrednosti - nisam, samo izbegavamam da upadnem u klasičnu zamku hipokrizije. Pokušajte da vizualizirate sledeće: pred vama stoji čovek koji ima bizarno očešljanu kosu, čir na licu, abnormalno je gojazan i oko sebe širi neprijatan miris, po ramenima mu je rasuta zamašna količina peruti, nervozno gricka usne, na sebi ima prljavu odeću, pri tome govori o apsolutno fantastičnim stihovima koje piše ... jako je draga i duhovita osoba... Ako zaista ni na trenutak ne bi osetili makar dašak omalovažavanja, onda skidam kapu pred vama i izjavljujem da za ovaj svet postoji nada.

Kakav je to uopšte čovek-bloger?

Nesumnjivo je to često neko ko u sebi prepoznaje  nešto vredno divljenja, uvažavanja ili poštovanja, nešto dobro što zaslužuje da bude izdvojeno iz mase.... vrlo verovatno je to neko ko nije primećen dovoljno u svom okruženju, uskraćen razumevanja istog.

Da se ne lažemo, svako od nas želi da bude prihvaćen., svako od nas mašta o tome da njegove reči budu predmet razgovora, razmišljanja, diskusija, komentara. Ono ka čemu svi mi težimo je pažnja, dakle svi mi blogeri smo na neki način usamljeni ...

Provodimo sate uz kompjuter, pri čemu otuđeni od onih oko nas u realnom svetu. Mnogo puta "bližnji" pojma nemaju da dele krov sa hakerima, poetama, kuvarima...mi smo stranci koji komuniciraju sa strancima.

Mnogi čak ni na blogu nikada ne pokažu svoje pravo lice - čak iako maska virtualnog sveta dopušta da svoju mračnu stranu iznesete na videlo i provetrite je malo, tek da moljci ne umru od anemije. Neki svesno lažu, nečije laži su sasvim "bele", no smeju li se laži pravdati stupnjem na skali boja? - ili je laž jednostavno laž?

Bloger je dakle: usamljena, pažnje i razumevanja željna osoba koja želi da ostavi trag o svom postojanju ili da ga nekako obogati.

Blog je, u tom smislu, čudna zajednica, koja opstaje zahvaljujući emocijama, on je energetski akumulator koji pokreće celu grupu uzimajući pomalo od svakoga. 

Šta se događa kada "izvarniči"? Kada isplivaju prave emocije, osećanja, sirova, neobrađena, nemaskirana iza nekog italic fonta? Zajednica osiromašuje - nepovratno.

Pitam se često: da li u svetu blogova tražimo vlastito iskupljenje slušajući i pružajući pažnju osobama koje nas podsećaju na nekoga iz našeg realnog života - naše majke, braću, sestre, koje nismo slušali, koje ne slušamo ni sada, zato što nas svakodnevnica guši svojim vulgarnim problemima preživljavanja? Da li nas to onda čini lošim ljudima, kako u virtualnom tako i u realnom svetu? Da li kalja samo virtualnu ili i onu pravu dušu ( pod uslovom da takva postoji?)?

Bloger je , baš kao Vasa Ladački, čudna sorta.

Ako se ko pronađe uvređenim, zato što je "prepoznat" z masi, stereotipno prikazan mojim rečima, jednostavno recite sebi sami da to niste i ne možete biti vi, da to nije vaš, već moj odraz u ogledalu i sve će biti ok.

Mene ne plaši moj odraz u ogledalu - ja iluzija nemam, smisao ne tražim ni u čemu što je povezano sa zdravim razumom, jer u bolesnim vremenima razum može biti sve, samo ne zdrav. 

Dobrodošli u moje monologe...