Ne treba strahovati od smrti - jer nema smisla, zar ne, strahovati od onog što neizbežno mora biti, što je godinama, vekovima "opšteprihvaćeno" kao prirodni ishod života kao procesa. Ipak, strahujemo svi, ti, ja , sve što diše strahuje od smrti. 

Iz navedenog, možemo zaključiti da je čovek, na kraju krajeva, ipak nerazumno biće. Možda je preciznije reći: selektivno razumno.

U tom smislu, niko me ne može ubediti da čovek u osnovi nije nimalo pokvaren, jer selektivnost u slučaju čoveka ima za cilj uvećavanje sopstvenih zadovoljsttava, što je samo jedan od modusa bitisanja sebičnosti.

Iz svega toga proističe sledeće: sopstveni interesi retko se kada poklapaju sa interesima šire zajednice, dakle sami po sebi teže da budu konfliktni sa interesima drugih pojedinaca. Čovek živi okružen ljudima sa kojima u datom trenutku deli neki interes, a koje vrlo verovatno, ili barem mogućno, da ne postoji dati slučaj, ne bi ni pogledao.

Ovu slabost i očigledno licemerje nazvali smo instinktom preživljavanja. Nije nego - feces smo zanvali rezultatom unutrašnjeg procesa uklanjanja materijala potrebnih za produžetak života.  Zvuči važno, zar ne? Ali, na kraju krajeva, to je ipak samo feces.

Ime nije bitno, dakle, bitno je ono/ko se iza imena krije.

To je u osnovi tačno, no čovek je čudna životinja, koja baš kao i svaka druga, ne može da se odupre uslovljenim reakcijama i refleksima, narodski rečeno: kada se živina navikne ona uvek kljuca na istom mestu.

Čovek mora imati imena za sve - jer imena igraju bitnu ulogu u proces preživljavanja, moraš znati šta/koga (ne)smeš nazivati pravim imenom.

Dobro je,dakle, znati šta je feces, kako bi isti zaobišli na ulici - to je korisno znanje, svojevrsna veština.

Ono što je važnije jeste znati koji tip fecesa nipošto ne smete osloviti njegovim generičkim imenom - to je već mudrost - koju u savremenom menadžmentu veliča Piter Sengi, u svojoj vajnoj petoj disciplini.

Čovekova sposobnost da preživi, da bude evolucioni pobednik zavisi od sposobnosti da uči i naučeno primeni.

Oni koji imaju samo sposobnost da uče - spadaju u kategoriju evolucionih i socijalnih gubitnika.

Koja je uopšte svrha utroška energije i vremena na otpadne izlučevine i diskusije o istim?

Objašnjenja realno nemam, a možda ono i nije potrebno za one koji čitaju između redova... a možda će neko samo odmahnuti rukom i reći: tjah, čudna mi čuda, fecesu se uvek posvećuje više pažnje nego što zaslužuje....

A gde je tu smrt? Eh, smrti je svejedno šta ste... ona samo radi svoj posao, profesionalno.

P.S Možda ste primetili da ilustracija nema ama baš nikakve veze sa celom pričom... no sam pogled na nju naveo me je da stavim prst na čelo i zapitam se: bloguje li tamo ko u belom svetu o meni, a da ja to i ne znam.... Opet paranoja....