Čovek nikada ne gubi ono što voli, on dopušta da mu voljeno bude oduzeto - katkad svesno, katkad nesvesno. Gotovo uvek je kriv on sam - ne drugi, ne "tamo" neko.

Uverenje da je kriv neko drugi potiče iz činjenice da uvek prekasno spoznamo ulogu koju igramo u celoj priči - veoma retko je krivica u dejstvu više sile.

Najveći broj gubitaka proističe iz verovanja da će stvari ispasti upravo suprotno od logičnog i očiglednog pravca kretanja.

Dakle: ako ste kornjača koja se kreće autoputem, i rešite da ga pređete, iracionalno je da očekujete da će vam sreća ići na ruku i da ćete, ne samo ostati živi, nego i uspešno živeti na drugoj strani.

Kao kontraargument sigurno će neko navesti staleške promene - revolucije širom Evrope koje pokazuju da "niže" klase dospevaju iznad "viših" - to, međutim, nije protiv već u korist moje priče. Naime, niže klase nisu napredovale u realnom smislu, one su samo eliminisale "bolje" od sebe po principu gomile - potom bi se ta gomila smanjivala po principu interne eliminacije i postajala manjina koja vlada. 

Evolucioni iskoraci i skokovi ne postoje, prema tome, kornjači sigurno neće porasti krila.

Dakle, jedini način da kornjača pobedi leži u brojnosti?

Kornjača u primeru autoputa nema nikakvu šansu, ma šta uradila. Dakle, sve kornjače sveta bi mogle stati na čelo revolucionarne borbe protiv "autoputa" i izgubile bi.

Postoje borbe koje su besmislene i stvari  koje se "nikada" neće promeniti.  

Čoveku je ovo strano,  jer se uvek nada uvek želi upravo ono što nema, i što mu je često na samo par milimetara od vrhova prstiju.

Dakle, neretko se dogodi da čovek utroši poslednji atom snage pružajući otpor, još češće da se u neuspehu teši rečima da je pokušao.

Međutim, šta bi se dogodilo da čovek svu snagu, emocije utrošene na besmislene borbe upotrebi na ono za šta je sposoban, na igranje uloge koja mu je namenjena? Da li bi tada bio sretniji? Da li bi svi bili na gubitku? Kako se odreći neopravdanog optimizma?

Ko to zna. Pođimo od sebe - čak ni sa najvišim stepenom svesti o sopstvenom  položaju niko od nas zaista nije prestao da se  nada.  Možda je nada na skali od 1 do 100 bila 0,001, ali ipak je bila tu.

Čovek nije besmrtno biće, mada u sebi nosi nešto besmrtno. Kako to? Neki kažu da je nada besmrtna samo zato što je isuviše glupa da umre.... Možda se zato kaže da je blaženo neznanje? Napokon, čovek je postao smrtan onog časa kada je Adam probao plod sa drveta saznanja.

Da li je moguće da večnost pripada glupima i gluposti? Možda su "pametni" zapravo glupi. U tom slučaju, evolucija kojm se toliko ponosimo nije koračanje unapred, veću unazad.

Šta donosi sutra?

Ostaje da se nadamo da je dobro....