Dnevnik bi trebao da je tajna stvar - dobro čuvana skupina misli, uspomena, neka vrsta imaginarnog dijaloga sa sagovornikom koji, sve i da hoće, ne može svesno odati tajnu. 

Svako od nas, dobro... skoro svako od nas je u jednom trenutku od imao svoju "relikviju" koju je krio od tuđih očiju strahujući da bi neko mogao da pročita često, realno gledano, nebitne stvari, koje samo u našim internim svetovima imaju kataklizmične moći i srazmere. Paranoja. 

Generacije su se mučile da pronađu savršena mesta za skrivanje dnevnika, a onda se dogodilo nešto čudno - pronađeno je novo mesto za skrivanje, najjavnije moguće - internet. Čovek je iz faze skrivanja zakoračio u fazu egzibicionizma.

Bilo bi logično pomisliti da će ovaj "e-dnevnik" biti dostupan i konzumiran samo od strane "zaluđenika", stereotipno rečeno: masnokosih naočaraca koji zube češljaju na razdeljak,i u ranim dvadesetim pate od bolesti tipičnih za meno i andro-pauzu... onih koji mogu biti zanimljivi samo u onom obliku komunikacije koji isključuje mogućnost fizičkog sučeljavanja.

No, pazi čuda, blog konzumiraju razni: mladi, zreli, žene, muškarci, deca... vitki, gojazni, intelektualci i imaginarni intelektualci.

Što se malopređašnjeg izlaganja o masnokosima tiče, da se razumemo, nisam hejter, ali dobar broj ljudi ima taj problem sa fizičkim izgledom - neretko je teško sagovornika saslušati bez ijedne senke "u srcu" ako je njegov/njen izgled skaradan. Svakako kada ga saslušate i utvrdite da je na svoj način draga osoba... sledi žaljenje i kajanje, ali senke je bilo.

Ako mislite da sam odvratna osoba koja ne ceni neprolazne vrednosti - nisam, samo izbegavamam da upadnem u klasičnu zamku hipokrizije. Pokušajte da vizualizirate sledeće: pred vama stoji čovek koji ima bizarno očešljanu kosu, čir na licu, abnormalno je gojazan i oko sebe širi neprijatan miris, po ramenima mu je rasuta zamašna količina peruti, nervozno gricka usne, na sebi ima prljavu odeću, pri tome govori o apsolutno fantastičnim stihovima koje piše ... jako je draga i duhovita osoba... Ako zaista ni na trenutak ne bi osetili makar dašak omalovažavanja, onda skidam kapu pred vama i izjavljujem da za ovaj svet postoji nada.

Kakav je to uopšte čovek-bloger?

Nesumnjivo je to često neko ko u sebi prepoznaje  nešto vredno divljenja, uvažavanja ili poštovanja, nešto dobro što zaslužuje da bude izdvojeno iz mase.... vrlo verovatno je to neko ko nije primećen dovoljno u svom okruženju, uskraćen razumevanja istog.

Da se ne lažemo, svako od nas želi da bude prihvaćen., svako od nas mašta o tome da njegove reči budu predmet razgovora, razmišljanja, diskusija, komentara. Ono ka čemu svi mi težimo je pažnja, dakle svi mi blogeri smo na neki način usamljeni ...

Provodimo sate uz kompjuter, pri čemu otuđeni od onih oko nas u realnom svetu. Mnogo puta "bližnji" pojma nemaju da dele krov sa hakerima, poetama, kuvarima...mi smo stranci koji komuniciraju sa strancima.

Mnogi čak ni na blogu nikada ne pokažu svoje pravo lice - čak iako maska virtualnog sveta dopušta da svoju mračnu stranu iznesete na videlo i provetrite je malo, tek da moljci ne umru od anemije. Neki svesno lažu, nečije laži su sasvim "bele", no smeju li se laži pravdati stupnjem na skali boja? - ili je laž jednostavno laž?

Bloger je dakle: usamljena, pažnje i razumevanja željna osoba koja želi da ostavi trag o svom postojanju ili da ga nekako obogati.

Blog je, u tom smislu, čudna zajednica, koja opstaje zahvaljujući emocijama, on je energetski akumulator koji pokreće celu grupu uzimajući pomalo od svakoga. 

Šta se događa kada "izvarniči"? Kada isplivaju prave emocije, osećanja, sirova, neobrađena, nemaskirana iza nekog italic fonta? Zajednica osiromašuje - nepovratno.

Pitam se često: da li u svetu blogova tražimo vlastito iskupljenje slušajući i pružajući pažnju osobama koje nas podsećaju na nekoga iz našeg realnog života - naše majke, braću, sestre, koje nismo slušali, koje ne slušamo ni sada, zato što nas svakodnevnica guši svojim vulgarnim problemima preživljavanja? Da li nas to onda čini lošim ljudima, kako u virtualnom tako i u realnom svetu? Da li kalja samo virtualnu ili i onu pravu dušu ( pod uslovom da takva postoji?)?

Bloger je , baš kao Vasa Ladački, čudna sorta.

Ako se ko pronađe uvređenim, zato što je "prepoznat" z masi, stereotipno prikazan mojim rečima, jednostavno recite sebi sami da to niste i ne možete biti vi, da to nije vaš, već moj odraz u ogledalu i sve će biti ok.

Mene ne plaši moj odraz u ogledalu - ja iluzija nemam, smisao ne tražim ni u čemu što je povezano sa zdravim razumom, jer u bolesnim vremenima razum može biti sve, samo ne zdrav. 

Dobrodošli u moje monologe...